Примирје 11. новембра 1918.

Примирје 11. новембра 1918. је потписано у Ле Франкпорту код Компијења којим су окончане борбе на копну, мору и ваздуху у Првом светском рату између Антанте и њиховог последњег преосталог противника, Немачке. Претходна примирја била су договорена са Бугарском, Османским царством и Аустроугарском. Закључено је након што је немачка влада послала поруку америчком председнику Вудроу Вилсону да преговара о условима на основу његовог недавног говора и раније проглашених „Четрнаест тачака“, које су касније постале основа немачке предаје на Париској мировној конференцији, који се догодио следеће године.

Познато и као Компијенско примирје (франц. Armistice de Compiègne, нем. Waffenstillstand von Compiègne) на основу места где је званично потписано у 5:45 од стране савезничког врховног команданта, француског маршала Фердинанда Фоша,^[1] ступило је на снагу у 11:00 11. новембра 1918. и означило је победу Савезника и пораз Немачке, иако формално не и предају.

Стварни услови, које је углавном написао Фош, укључивали су прекид непријатељстава на Западном фронту, повлачење немачких снага са запада Рајне, савезничку окупацију Рајнске области и мостобрана даље на истоку, очување инфраструктуре, предају авиона, ратних бродова и војног материјала, ослобађање савезничких ратних заробљеника и интернираних цивила, евентуалне репарације, без ослобађања немачких заробљеника и без попуштања поморске блокаде Немачке. Примирје је продужено три пута док су настављени преговори о мировном споразуму. Версајски уговор, који је званично потписан 28 јуна 1919, ступио је на снагу 10. јануара 1920. године.

Борбе су настављене до 11:00 11. новембра 1918. Укупно 2.738 мушкараца је умрло последњег дана рата.^[2]

Примирје је садржало 34 тачке.

Процес преговарања

Примирје је било резултат ужурбаног и очајничког процеса. Немачка делегација на челу са Матијасом Ерцбергером прешла је линију фронта у пет аутомобила и десет сати је пратила разорену ратну зону Северне Француске, стигавши ујутру 8. новембра 1918. године. Потом су одведени на тајну дестинацију приватним возом Фердинанда Фоша паркираног на коловозу у Компијењској шуми.^[3]

Фош се појавио само два пута у три дана преговора: првог дана да пита немачку делегацију шта жели, а последњег дана да се побрине за потписе. Немцима је предат списак савезничких захтева и дато им је 72 сата да се сложе. Немачка делегација није разговарала о савезничким условима са Фошом, већ са другим француским и савезничким официрима. Примирје је представљало потпуну немачку демилитаризацију (види листу испод), уз неколико обећања савезника заузврат. Поморска блокада Немачке није у потпуности укинута све док се не договоре потпуни мировни услови.^[4][5]

Било је врло мало преговора. Немци су успели да исправе неколико немогућих захтева (на пример, разградњу више подморница него што је поседовала њихова флота), продужили су рок за повлачење и уписали свој формални протест због оштрих услова савезника. Али нису били у позицији да одбију да потпишу. У недељу, 10. новембра 1918. Немцима су показане новине из Париза да их обавесте да је Кајзер абдицирао. Истог дана, Еберт је наложио Ерцбергеру да потпише. Кабинет је раније добио поруку од Паула фон Хинденбурга, шефа немачке Врховне команде, у којој се тражи да се примирје потпише чак и ако се савезнички услови не могу побољшати.^[6][7]

Примирје је договорено у 5 часова ујутру 11. новембра 1918, ступило је на снагу у 11 часова ,^[8][9] због чега се ова прилика понекад назива „једанаести сат једанаестог дана једанаестог месеца“.

Пролонгирање

Примирје је продужено три пута пре него што је мир коначно ратификован.

• Прво примирје (11 новембар 1918 – 13 децембар 1918)
• Прво продужење примирја (13 децембра 1918 – 16 јануара 1919)
• Друго продужење примирја (16 јануар 1919 – 16 фебруар 1919)
  • Тревски споразум, 17 јануара 1919.^[10] 
• Треће продужење примирја (16 фебруар 1919 – 10 јануара 1920)^[11]
  • Бриселски споразум, 14 марта 1919.^[10] 

Мир је ратификован у 4:15 поподне 10. јануара 1920. године.^[12]

Референце

Литература

• Armistice between the Allied Governments and Germany. 11. 11. 1918 — преко Викизворника. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Axelrod, Alan (2018). How America Won World War I. Rowman & Littlefield. 
• Breck, Edward (1922). The United States naval railway batteries in France. Department of the Navy, Office of Naval Records and Library. Washington, D.C.: Government Printing Office. 
• Czernin, Ferdinand (1964). Versailles, 1919. New York: G. P. Putnam's Sons. 
• Haffner, Sebastian (2002). Die deutsche Revolution 1918/19 [The German Revolution 1918/19] (на језику: немачки). Kindler. ISBN 978-3-463-40423-3. 
• Edmonds, James Edward; Bayliss, Gwyn M. (1987) [1944]. Bayliss, Gwyn M, ур. The Occupation of the Rhineland 1918–29. History of the Great War. London: HMSO. ISBN 978-0-11-290454-0. OCLC 59076445. 
• Leonhard, Jörn (2014). Die Büchse der Pandora: Geschichte des Ersten Weltkriegs [Pandora's Box : History of the First World War] (на језику: немачки). Beck. ISBN 978-3-406-66191-4. 
• Lloyd, Nick (2014). Hundred Days: The End of the Great War. London: Penguin Books. ISBN 978-0241953815. 
• Mallinson, Allan (2016). Too Important for the Generals: Losing and Winning the First World War. London: Bantam Press. ISBN 978-0593058183. 
• Morrow, John H. Jr. (2005). The Great War: An Imperial History. Psychology Press. 
• Persico, Joseph E. (2005). 11th Month, 11th Day, 11th Hour (illustrated, reprint изд.). London: Random House. ISBN 978-0-09-944539-5. OCLC 224671506. 
• Poulle, Yvonne (1999). „La France à l'heure allemande” (PDF). Bibliothèque de l'école des chartes (на језику: француски). 157 (2): 493—502. doi:10.3406/bec.1999.450989. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-09-04. г. 
• Rudin, Harry Rudolph (1967). Armistice, 1918. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 9780208002808. 
• Salter, Arthur (1921). Allied Shipping Control: An Experiment in International Administration. Oxford: Clarendon Press. Приступљено 15. 9. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Shirer, William Lawrence (1960). The rise and fall of the Third Reich: a history of Nazi Germany. Simon and Schuster. ISBN 9781451642599. 
• Theodosiou, Christina (2010). „Symbolic narratives and the legacy of the Great War: the celebration of Armistice Day in France in the 1920s”. First World War Studies. 1 (2): 185—198. ISSN 1947-5020. S2CID 153562309. doi:10.1080/19475020.2010.517439. 

Додатна литература

• Best, Nicholas (2009). The Greatest Day in History: How, on the Eleventh Hour of the Eleventh Day of the Eleventh Month, the First World War Finally Came to an End. New York City: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-772-0. OCLC 191926322. 
• Brook-Shepherd, Gordon (1981). November 1918: the last act of the Great War. Collins. ISBN 978-0-00-216558-7. OCLC 8387384. 
• Cuthbertson, Guy (2018). Peace at Last: A Portrait of Armistice Day, 11 November 1918. Yale University Press. ISBN 9780300254877. 
• Halperin, S. William (март 1971). „Anatomy of an Armistice”. The Journal of Modern History. 43 (1): 107—112. ISSN 0022-2801. OCLC 263589299. S2CID 144948783. doi:10.1086/240590. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kennedy, Kate, and Trudi Tate, eds. The Silent Morning: Culture and Memory After the Armistice (2013); 14 essays by scholars regarding literature, music, art history and military history table of contents Архивирано 1 октобар 2013 на сајту Wayback Machine
• Lowry, Bullitt, Armistice, 1918 (Kent State University Press, 1996) 245pp
• Triplet, William S. (2000). Ferrell, Robert H., ур. A Youth in the Meuse-Argonne. Columbia, Mo.: University of Missouri Press. стр. 284-85. ISBN 0-8262-1290-5. LCCN 00029921. OCLC 43707198. 
• Weintraub, Stanley. A stillness heard round the world: the end of the Great War (1987)