Simon Mag

Simon Mag (grčki Σίμων ὁ μάγος, lat. Simon Magus), poznat i kao Simon Vrač ili Šimun Mag, je bio duhovni učitelj iz Samarije koji je živeo u 1. veku.

Veoma rano je primio Hristovo učenje, ali je došao u sukob sa apostolom Petrom. Smatra se začetnikom gnosticizma, «ocem svih jeretika», prema navodima ranih hrišćanskih pisaca.

Naziv simonijani ili šimonijaki se odnosi na sledbenike Simona Maga.

Život

Gotovo da ne postoje istorijski podaci o njegovom životu. Zna se da je bio iz Samarije, "iz drevnog Hitona".^[1] Primio je krštenje u vreme prve propovedi u svom rodnom kraju. Eusebije prenosi da ga je u Hristovo učenje uveo Filip, jedan od onih koji su prvi postavljeni među đakone, kada je propovedao u Samariji.^[1] Filip tada "svojim rečima privuče i Simona Vračara kao i mnoge sa njim."^[1]

Harnack smatra da je Simon Mag pokušao da spoji judaističko učenje i hrišćanstvo sa elementima vavilonskog haldejskog učenja u kome su magijska znanja imala važnu ulogu.^[2] Harnak navodi da je Simon bio sveštenik samarjanskog naroda a njegov nadimak Magus potiče od haldejsko-persijske reči koja znači sveštenik. Neki navode da je sebe proglasio za Mesiju, i da je mogao da levitira po volji. U Samariji je došao u sukob sa Isusovim apostolima, pre svega sa apostolom Petrom.

Po Justinu, Simon je došao u Rim za vrijeme Klaudija, što znači prije 54. godine.^[3] Justin dalje kaže:

...tu je činio čudesa svojom madjioničarskom veštinom, i beše priznat za boga i postaviše statuu na obali reke Tibar, izmedju dva mosta, na njoj je bio latinski natpis: „Simoni deo sancti" („Simonu, bogu svetome"). Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika, ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. Neku Jelenu, koja je u to vreme svuda sa njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj poročnoj kući, nazivaju njegovom prvom sledbenicom.^[1]

U Rimu se, prema hrišćanskom predanju, odigrao zaključni čin prepirke Simona i Petra. Crkveno predanje kazuje da je Simon želeo da pokaže silu svojih magijskih veština, te da se podigao u vazduh pred mnoštvom ljudi i pred samim imperatorom. Tada je apostol Petar prouzneo molitvu Gospodu da jeretik bude posramljen, te je Simon pao na zemlju i tako je poginuo.

Učenje

Učenje Simona Maga do nas je došlo u krajnje zamršenom i protivrečnom izlaganju. Jedno izlaganje njegovog učenja imamo u "Filosofumenama" Ipolita Rimskog (MPGr. t. XVI).

Simon Mag, kaže Hipolit, tvrdio je da je svako ljudsko biće stanište, »i da u njemu stanuje neograničena moć ... koren svemira«.^[4] Ali pošto ta beskrajna moć postoji u dva vida, stvarnom i potencijalnom, ona »živi u svakom u latentnom stanju«, »potencijalno, a ne stvarno«.^[5] Samoistraživanjem čovek otkriva ovu božansku moć u sebi.^[6]

Šagi-Bunić ga smatra predstavnikom stanovitog samarijanskog mesijanizma, iz kojega se poslije g. 70. razvio pokret koji treba smatrati početnim gnosticizmom.^[3]

Sledbenici

Glavni članak: Simonovci

Još se među prvim hrišćanima pojavila skupina Simonjana. Hrišćanska tradicija među Isusovih sedamdeset apostola navodi nekolicinu koji su odstupili od Crkve postavši sledbenici Simona Maga, između ostalih^[7]:

• Nikola, jedan od sedam đakona (Dela 6,5). Posle je bio biskup Samarije, te sledbenik Simona (2 Tim 1,15).
• Figel, episkop Efesa, posle je postao sledbenik Simona Maga (2 Tim 1,15).
• Ermogen, episkop Megara u Trakiji, te sledbenik Simona Maga (2 Tim 1,15).

Simonov naslednik je bio Menandar, rodom iz Samarije, koji je živeo i naučavao u Antiohiji.^[1] Sredinom 2. veka, Justin, koji je bio rodom iz Samarije, govori o već razvijenom pokretu čiji je rodonačelnik bio Simon Mag, poznat kao «otac svih jeretika». Po Justinu, Samarijanci štuju Simona kao prvog Boga, a s njime povezuju Helenu, prvu njegovu ideju (ennoia).^[8] Taj prvi Bog je u suprotnosti s anđelima (arhonti) koji su stvorili ovaj svijet i nadahnuli Stari Zavjet. Prvi Bog dolazi da oslobodi čovjeka od anđela koji su loše upravljali svijetom. U vrijeme Justina je postojala u Rimu zajednica simonovaca.^[9] Oko 178. godine, grčki filozof Kelsos, koji je u Aleksandriji pisao protiv raznih hrišćanskih zajednica, pominje i sledbenike Simona, navedeći da je on imao pratilju Helenu, koja također ima svoje sledbenike:

Mogao bih takođe pomenuti one koji se nazivaju Simonijani po Simonu, i one koji se nazivaju Helenijani po Heleni, njegovoj pratilji.^[10]

Hipolit (170-235) je napisao da su simonjani bili pobornici slobodne ljubavi i da su nosili slike Simona i Helene u formi Zevsa i Atene. Autor gnostičkog Svedočanstva istine (iz 3. veka), koji zagovara strogi asketizam, zamera simonjanima što se venčavaju i rađaju decu. Crkveni istoričar Epifanije navodi da su u njegovo vreme (oko 367.) još uvek postojali, te opisuje pojedine elemente njihovog učenja. U početku je Bog imao prvu misao, Enoju, koja je stvorila anđele koji su se podigli protiv nje zbog ljubomore i stvorili svet da bude njena tamnica i zatočili je u žensko telo. Zbog toga je ona reinkarnisana puno puta (na primer kao Helena Trojanska) i tokom svakog svog života doživljavala sramotu, najčešće kao prostitutka. Poslednjeg puta bila je Helena, robinja i prostitutka iz fenićanskog grada Tira. Bog se onda spustio u formi Simona Maga da spasi svoju Enoju i da raširi među ljudima znanje. U setijanskoj gnostičkoj himni Misao Noreje (nastaloj krajem II veka n.e), božanski Otac je prvobitni um, njegova prvobitna misao je iskonska duhovna Majka Enoja, a njihov sin je Logos ili Autogen.

Šagi-Bunić smatra da povezivanje s Helenom može imati vezu s kultom Helene u Samariji i sa željom helenizacije židovstva.^[3]

Izvori

Vidi još

• Gnoza
• Gnosticizam
• Popis ličnosti proglašenih za Mesiju

Vanjske veze

Simon Mag na Wikimedijinoj ostavi

• Simon Magus (Catholic Encyclopedia)
• Simon Magus (Jewish Encyclopedia)