Mirko Kovač
| Mirko Kovač | |
|---|---|
| Biografske informacije | |
| Rođenje | (1938-12-26)26. 12. 1938. Petrovići, Nikšić, Kraljevina Jugoslavija |
| Smrt | 19. 8. 2013. (dob: 74) Rovinj, Hrvatska |
| Obrazovanje | |
| Zanimanje | književnik, scenarist |
| Opus | |
| Znamenita djela | |
Okupacija u 26 slika | |
Mirko Kovač (Petrovići, Crna Gora, 26. 12. 1938. - Rovinj, 19. 8. 2013) bio je jugoslovenski književnik. Autor je više romana, zbirki pripovijetki, eseja, TV-drama i filmskih scenarija.
Studirao je na Akademiji za pozorište, film i televiziju, odjel dramaturgije, u Beogradu.
Prva knjiga proze Gubilište (1962.), doživljava političku i ideološku osudu "zbog crne slike sveta", a hajka na pisca trajala je tokom cele 1963. godine. Roman Moja sestra Elida izlazi 1965, a kratki roman Životopis Malvine Trifković 1971. On biva dramatizovan i izveden 1973. na sceni Ateljea 212 u Beogradu, te preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski.
U Švedskoj je doživio tri izdanja, a u Francuskoj je izašao i kao džepno izdanje u ediciji Rivages poche. U Zagrebu mu izlaze romani Ruganje s dušom (1976); Vrata od utrobe (1978) koji dobija Ninovu nagradu kritike (1978), nagradu Željezare Sisak (1979), i nagradu biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu (1980). Vrata od utrobe je vjerovatno najbolji Kovačev roman, složene post-modernističke narativne tehnike u kojemu se preklapaju autorova vizura rodne Hercegovine u rasponu više desetljeća i spiritualne dileme vjerske i sekularne naravi. Slijede romani Uvod u dugi život (1983), te Kristalne rešetke (izdanje Bosanska knjiga, Sarajevo, 1995).
Zbirka novela Rane Luke Meštrevića (1971.) dobija nagradu Milovan Glišić, ali mu je ta nagrada oduzeta 1973, a knjiga povučena iz knjižara i biblioteka. Dopunjeno izdanje istoimene zbirke izlazi 1980. Novoj pripovijeci iz te knjige Slike iz porodičnog albuma Meštrevića pripala je Andrićeva nagrada. Zbirka pripovjedaka Nebeski zaručnici izlazi 1987. i dobija nagradu izdavača BIGZ.
Evropska trulež (1986.), knjiga eseja, nagrađena je NIN-ovom nagradom Dimitrije Tucović. Dopunjeno i popravljeno izdanje pod naslovom Evropska trulež i drugi eseji izlazi u Zagrebu (1994.). Knjiga publicističkih tekstova Bodež u srcu objavljena je u Beogradu (1995.).
Kovač se našao na udaru Miloševićeve politike krajem 1980-ih godina, te je emigrirao u Hrvatsku. Tekstovi pisani srpskom ekavicom uglavnom su izašli na hrvatskoj jekavici pod piščevim uredništvom, a u pripremi su mu izabrana dela u 12 svezaka. U Sarajevu su mu izašle Izabrane knjige, u šest tomova (izdanje Svjetlost, 1990.).
Napisao je scenarije za filmove: Mali vojnici, Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Tetoviranje i dr. Autor je više TV i radio-drama. Knjige su mu prevođene na njemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski i dr.
Dobio je internacionalnu nagradu Tuholski (Tucholsky Prize) švedskog PEN-centra za 1993, te Herderovu nagradu za književnost 1995. godine.
Od 1991. do smrti je živio u Rovinju.
- p
- r
- u
Dobitnici NIN-ove nagrade
1954. Dobrica Ćosić (Koreni) • 1955. Mirko Božić (Neisplakani) • 1956. Oskar Davičo (Beton i svici) • 1957. Aleksandar Vučo (Mrtve javke) • 1958. Branko Ćopić (Ne tuguj, bronzana stražo) • 1959. • 1960. Radomir Konstantinović (Izlazak) • 1961. Dobrica Ćosić (Deobe) • 1962. Miroslav Krleža (Zastave) • 1963. Oskar Davičo (Gladi) • 1964. Oskar Davičo (Tajne) • 1965. Ranko Marinković (Kiklop) • 1966. Meša Selimović (Derviš i smrt) • 1967. Erih Koš (Mreža) • 1968. Slobodan Novak (Mirisi, zlato i tamjan) • 1969. Bora Ćosić (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji) • 1970. Borislav Pekić (Hodočašće Arsenija Njegovana) • 1971. Miloš Crnjanski (Roman o Londonu) • 1972. Danilo Kiša (Peščanik) • 1973. Mihailo Lalić (Ratna sreća) • 1974. Jure Franičević-Pločar (Vir) • 1975. Miodrag Bulatović (Ljudi sa četiri prsta) • 1976. Aleksandar Tišma (Upotreba čoveka) • 1977. Petko Vojnić Purčar (Dom sve dalji) • 1978. Mirko Kovač (Vrata od utrobe) • 1979. Pavle Ugrinov (Zadat život) • 1980. Slobodan Selenić (Prijatelji) • 1981. Pavao Pavličić (Večernji akt) • 1982. Antonije Isaković (Tren 2) • 1983. Dragoslav Mihailović (Čizmaši) • 1984. Milorad Pavić (Hazarski rečnik) • 1985. Živojin Pavlović (Zid smrti) • 1986. Vidosav Stevanović (Testament) • 1987. Voja Čolanović (Zebnja na rasklapanje) • 1988. Dubravka Ugrešić (Forsiranje romana reke) • 1989. Vojislav Lubarda (Vaznesenje) • 1990. Miroslav Josić Višnjić (Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba) • 1991. Milisav Savića (Hleb i strah) • 1992. Živojin Pavlović (Lapot)
1993. Radoslav Petković (Sudbina i komentari) • 1994. Vladimir Arsenijević (U potpalublju) • 1995. Svetlana Velmar Janković (Bezdno) • 1996. David Albahari (Mamac) • 1997. Milovan Danojlić (Oslobodioci i izdajnici) • 1998. Danilo Nikolić (Fajront u Grgetegu) • 1999. Maksimilijan Erenrajh (Karakteristika) • 2000. Goran Petrović (Sitničarnica "Kod srećne ruke") • 2001. Zoran Ćirić (Hobo) • 2002. Mladen Markov (Ukop oca) • 2003. Vladan Matijević (Pisac iz daleka) • 2004. Vladimir Tasić (Kiša i hartija) • 2005. Miro Vuksanović (Semolj zemlja)
2006. Svetislav Basara (Uspon i pad Parkinsonove bolesti) • 2007. Dragan Velikić (Ruski prozor) • 2008. Vladimir Pištalo (Tesla, portret među maskama) • 2009. Grozdana Olujić (Glasovi u vetru) • 2010. Gordana Ćirjanić (Ono što oduvek želiš) • 2011. Slobodan Tišma (Bernardijeva soba) • 2012. Aleksandar Gatalica (Veliki rat) • 2013. Goran Gocić (Tai) • 2014. Filip David (Kuća sećanja i zaborava) • 2015. Dragan Velikić (Islednik) • 2016. Ivana Dimić (Arzamas) • 2017. Dejan Atanacković (Luzitanija) • 2018. Vladimir Tabašević (Zabluda Svetog Sebastijana) • 2019. Saša Ilić (Pas i kontrabas) • 2020. Svetislav Basara (Kontraendorfin) • 2021. Milena Marković (Deca) • 2022. Danica Vukićević (Unutrašnje more) • 2023. Stevo Grabovac (Poslije zabave)
a Odbio nagradu.
